Dragić Paunović, redov Redakcija Revije KOLUBARA

podnaslovi } Dragić Paunović, redov Po izvršenoj mobilizaciji Obilazeći vojnike Sedeći na grudobranu

Po izvršenoj mobilizaciji

puka bilo je naređeno da Peti aktivni pešadijski puk „Kralja Milana” odmaršuje 21. septembra preko Beograda u Niš. Septembra 20. Dragić pobegne iz čete sa celokupnom ratnom spremom, koju je dobio na rukovanje. Narednik Baković ubi se tražeći Dragića po celoj okolini Valjeva, njega nema pa nema.
Na maršu za Beograd puk je prvoga dana imao veliki odmor i ručak u Divcima. Tek što se puk krete s odmorišta, a eto ti našega Dragića sa celokupnom spremom, gde izbijajući iz jednih kukuruza žuri da uđe u stroj svoga voda. Njegov iznenadni ulazak u stroj bio je pozdravljen od cele čete: uzvicima, smejanjem i raznim šaljivim doskočicama kojima izobiluju naročito Valjevci.

Dolasku Dragićevom najviše se obradova narednik Baković, jer mu je to bio prvi begunac, od kad je on četni narednik, pa za to nasmejana lica otrča da raportira komandiru o dolasku Dragićevom.

Otkad Dragić uđe u stroj čete u Divcima, od tada taj neobjašnjivi smireni i ćutljivi „škart” nigde više ne izostade od svojih drugova.

Novembra 5. prvi put Peti puk „Kralja Milana” uđe u borbu s Bugarima u blizini sela Aldumirovica. U prvih mah behu 1. i 2. četa u streljačkome lancu a 3. i 4. u rezervi bataljona. Komandant bataljona kapetan Grujica Cukavac nalazio se kod bataljonske rezerve i posle nekoliko minuta borbe bude ranjen. Junački, a sada već pokojni pop Andrija iz Ćelija, kao pukovski sveštenik na svojoj vitkoj bedeviji, dotrča u streljački lanac pod kišom kuršuma s uzvikom: „Gde je komandir 1. čete?” Našav našeg komandira glasno mu saopšti: „Gospodine poručniče, komandant vašeg bataljona ranjen je; komandant puka naredio je da odmah kao najstariji komandir primite komandu nad 1. bataljonom”, pa odgalopira na bedeviji s krstom u ruci i izvučenom sabljom.

Naš novi komandant bataljona u dogovoru s poručnikom, sada pokojnim Avramom Jovanovićem, odluči da uz pripomoć dveju četa Drugog bataljona jurišom protera Bugare iz streljačkih rovova, koji su se nalazili pred nama na 5-600 koraka. Ali kako je ispred levoga krila tih rovova bila jedna šumica, te se zbog guste mgle nije moglo primetiti, da li u šumici ima Bugara, komandant glasno pozva 4-5 vojnika, koji bi želeli da odu i da se lično uvere, ima li koga u toj šumici. Pred komandanta istrčaše: rezervni narednik Petronije Mitrović, podnarednik Dragoljub Srećković, jedan kaplar iz Tolisavaca okruga podrinskog, i znate li ko još? Niko drugi nego naš „škart” redov Dragić Paunović! Sa kratkim prekidima obostrana je paljba bila vrlo živa, a oni đetići živim koracima već obigravahu šumicu, dok se u njoj i ne izgubiše, što izazva još bržu vatru Bugara iz rovova.

Pomislili smo da se ona četvorica neće živi vratiti. Ali posle kratkoga vremena ugledasmo ih, gde sva četvorica stoje pored komandanta, pa mu govore, šta su uradili. Svi vojnici dočekaše ih s uzvikom: „Alal vam majčino mlijeko!”

Novembra 7. u borbi na Slivnici Prvi bataljon Petog puka „Kralja Milana” bio je jedina rezerva svoga puka, a skoro i cele divizije. U dva časa po podne bilo je naređeno, da se i taj bataljon razvije i da ojača streljački lanac pokretom pravo napred. Razvijen bataljon prođe kroz bateriju kapetana Luke Lukića, koji s urođenom mu hladnokrvnošću upravljaše vatrom svojih topova i primaše granate i šrapnele s bugarske strane. Bataljon se zaustavi ispred baterije na daljini od 150 koraka i posede streljačke rovove, izranije iskopane. Ulazak bataljona u borbu Bugari sa svojih položaja pozdraviše jakom topovskom i puščanom paljbom.